Св. Успенски храм

Видна и значајнија улога Баната, а са њиме и града Бечкерека (данас Зрењанин), у историји нашег српског народа почиње у 16. веку. У 16. и 17. веку било је у Банату толико Срба, да је називан Малом Рашком (Србијом), па је у њему било и неколико епископија, као: Липовска, Темишварска, Бечкеречка и Карамешебешка или Вршачка. Од Бечкеречких епископа позаната су двојица: Висарион (1609.) и Михајло (1687.). После сеобе под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, Бечкеречка епископија је спојена са темишварском. Приликом устанка Срба у Банату против Турака, 1594. године, спомиње се епископ великобечкеречки Теодор као вођа устанка. Иако су ови подаци веома оскудни, ипак сви наводи несумњиво оправдавају претпоставку да је у граду Великом Бечкереку, као седишту Бечкеречких епископа, морао постојати српски православни храм још у 16. веку. Нажалост, о том храму или храмовима немамо за сада никаквих података, што је лако разумљиво, када се зна да је град Велики Бечкерек, почев од 1551. године када је освојен од Турака, па све до њиховог коначног протеривања из Баната 1718. г., био често поприште ратова и неколико пута бивао паљен, рушен и опљачкан. Ову судбину града морао је делити и српски православни храм у њему. Па тако и о даљој судбини српског православног храма или храмова у Бечкереку немамо никаквих података све до 1746. и 1758. године.

Св. Успенски храм

Св. Успенски храм

Прве, за сада најстарије, податке о овом храму налазимо у "Домовном протоколу" из 1746. г.Написао га је својеручно тадашњи протопрезвитер Илија Николајевић. Од 1746. г. датирају и прве матице при овом храму. "Темишварски протокол" из 1758. много је богатији у погледу описа изгледа самог храма. Св. Храм грађен је у барокном стилу. Својом нарочитом архитектонском структуром, декорацијом и лепотом одликује се кубе на западној страни цркве. Слична кубета има само Св. Николајевска Саборна Црква у Сремским Карловцима. Св. Успенски Храм градио је непознати грађевинар. Дрворез на иконостасу радио је Аксентије Петровић од 1785. до 1786. или 1790.-1791. Исти аутор је радио и иконостас Богородичне Цркве у Земуну. Чак и обичан лаик може приметити њихову велику сличност. Позлаћени дрворез на иконостасу Св. Успенског Храма рађен је у истом барокном стилу и представља веома солидну уметничку и материјалну вредност. Иконе на овом иконостасу рађене су само донекле у традиционалном иконографском стилу, јер се на њима приметно опажа тенденција према реалистичком правцу. Ове иконе радио је на дрвету Георгије Поповић, звани "Малер", Бечкеречанин, у непознатом времену. Престона икона Св. Николаја је дело неког другог непознатог сликара. Црква је тренутно у фази реновирања.

Св. Ваведењски храм

Прве податке о овом храму налазимо у темишварском протоколу из 1758. У "Парохијском летопису" при овом храму наводи се да је Св. Ваведењски Храм саграђен 1777. г. Затим наставља протокол: "При цркви постоји капелица где је гроб јеромонаха Рафаила. Од истока дом од непечене цигле, даском покривен, под једним кровом две келије, велике. Тај су дом сазидали хиландарски јеромонаси." Ови подаци дају следеће закључке:
- Да данашњи градски кварт, звани "Граднулица", 1758. г. није био спојен са Бечкереком и да је био или предграђе или село, које се звало Граднулица.
- Да је време почетка грађења Св. Ваведењског Храма непозанато, да је грађен и дограђиван у више махова и дефинитивно довршен 1777. г.
- Да је данашњи иконостас овог храма рађен касније као и иконе на њему.
- Да је на земљишту данашње порте Св. Ваведењског Храма постојао манастир 1758. г.

Св. Ваведењски храм

Матице венчаних и умрлих у овом храму датирају од 1779. г., а матица крштења од 1788. г. Но порта Св. Ваведењског Храма има још једну старину, наиме, једно старо брестово дрво које је по народном предању данас старо преко 450 година. Овај брест, који се осушио услед удара грома, наш народ поштује као светињу јер на дну шупљег дела његовог стабла се увек налазила течност, која је исцељивала људе од разних болести а нарочитo очних. Св. Ваведењски Храм градио је такође непознати грађевинар. Овај Храм, по својим размерама мањи је од Св. Успенског. Такође је зидан у бароку са кубетом на западној страни и оскуднијом декорацијом. Позлаћени дрворез иконостаса рађен је у барок-ампиру; радио га је непознати мајстор. Иконе на иконостасу радили су: Григорије Ранисављевић, овдашњи, и Теодор Тодоровић, новосадски сликар. Унутрашњост овог Св. Храма обнављана је више пута, а 1998. г. Храм је обновљен и споља.

Капела на
Темишварском гробљу

Капела на Граднуличком гробљу

Ова капела посвећена је Св. Арханђелу Гаврилу, коју су подигли Ника и Мила Ружић 1906. год.

Капела на Темишварском гробљу

Ова капела посвећена јe Великомученици Марини (Огњена Марија); подигла ју је и снабдела свим потребним стварима и одеждама Емилија, супруга Јована Пире, рођ. Цоркљан 1869. год.

Манастир Св. Меланије

Манастир Свете Меланије

Оснивач манастира је др. Георгије Летић, епископ банатски, рођен у Старом Бечеју 1872. г. од оца Милоша српског вероисповедног учитеља и мајке Меланије (Милице) рођ. Крестић. 1903. г. одлуком архијерејског синода изабран је за темишварског епископа. Од 1. јан. 1931. био је администратор епархије вршачке, а по ступању на снагу новог црквеног устава спровео је уједињење бивше епархије темишварске у југословенском делу Баната и епархије вршачке у банатску епархију. Године 1935. др. Георгије Летић, еп. банатски, навршио је 30 година епископске, а 40 година свештеничке службе и хтео је да овај јубилеј обележи задужбином, попут наших славних великана. У Петровграду (данас Зрењанин) је некада постојао манастир (Дреновац) па се јавила потреба да се он обнови. У ту сврху владика Георгије оснива фонд из којег купује земљу и гради манастир у Петровграду, што је и одобрио Св. Сабор 2. окт. 1935. г. Оснивач је видео своју задужбину само на фотографији када је била под кровом, јер се 08. 11. 1935. г. преселио у вечни мир. Даљу бригу за манастир преузела је сестра по матери блаженопочившег еп. Георгија, Даница (Олга) Војновић, која је 30 година провела поред свог великог брата. Куповањем шуме остварује могућност да се манастир развија онако како је то оснивач замислио. 8. 12. 1935. г. др. Иринеј еп. бачки и администратор епархије банатске осветио је камен темељац манастира. Данас манастирска обитељ броји три монахиње.

Храм Св. Архистратига Михаила

У Великом Бечкереку - Петровграду (Зрењанину) обнавља се храм - црква Св. Архистратига Михаила "руска црква". Банатска катакомба - живи сведок српско руске вере и нераскидиве православне везе. Град Зрењанин чува и сведочи многа знамења. Многа се односе само на скору или далеку прошлост. Доста је оних које обавезују на живо памћење далеко од идеолошких притисака и празнина. Једно у том низу здравог памћења, јесте свима позната Руска Црква у саставу општинског утврђења.

Некада тамница у којој су правоверни исповедници крвљу и сузама истрајавали, а после тога уточиште оних које су бољшевици присилили да потраже уточиште код једноверне браће. Све у свему реч је о освештаној тврђави вере, у чије темеље је узидана вера мученика и исповедника и крв страдалника "која вапи на небо".

Због тога ми, на прагу трећега хришћанског хиљадугодишта, имамо свету дужост да имајући добро памћење не превидимо њену велику светињу. Њена величина није само у лепоти украса него у сили вере оних који су овде Богу себе на жртву приносили. Знали су да је смисао вере у томе да се Бог нама јавља и даје, па су отишли и даље од само примања у живо учествовање кроз подвиг.

Грб Српске Православне Цркве

Овде се најбоље огледа душа руског и српског православља и види се да нас не спаја сверазарајућа лењинистичко - титоистичка идеологија него свепреображајна сила крста и васкрса. Због тога је овде српско-руска Голгота, али и Гора преображења. Само у крштеној историји оба наша народа су и тамнице постајале храмови, док без те историје увек смо заточени и покорени било од стране оних са стране, а било од оних које се нашом браћом зову а Оца не признају него: "братство и јединство" граде на песку неверја и празноверја.

Овај храм је посвећен Архангелима и Ангелима, дакле војсци небеској и живи је залог небоземне наде која сабира и људе и ангеле у слави Божјој. На тај начин нам даје праву слику радости која не може бити ни умањена ни одузета, јер је увек у пуноћи богослављења и богослужења осмишљена.

Такo да нема раскорака између прошлости и будућности како нам многе идеологије недоказиво тврде. Све је сабраност осадашњења и оприсутњења онога што је било и што ће бити, а кроз Христа: "Који је исти и јуче и данас и кроз све векове". То нам показижује свки храм и то видимо вером на свакој служби Божјој, јер ми "ходимо а не гледамо".

Зрењанинска Руска Црква данас предвођена Високопречасним протојерејем Анђелком Ил. Стојановим, све нас преображава и васкрсава у Христу. Није више ни само руска ни само српска него је Христова па тако и руска и српска. И не само наша него припада свакоме ко правоверно Христа слави у доброј вери. Опомиње нас да се не предамо забораву, злопућем маловерија и неверовања, него да увек будемо спремни да своју веру потврдимо у чистој савести.

Један од добрих начина јесте и то да дајући себе улажемо и од свога у изградњи светиње. Светиња која нас позива и опомиње нас да издржимо до краја у вери и лепоти вере. То знају сви неимари и градитељи који се, свако на свој начин, баве чувањем и одржавањем ове светиње која свемоћно устаје силом живе вере из полувековног идеолошког мрака.

Чувајући светињу у њеној лепоти сачуваћемо сами себе и једни друге у богоданој лепоти. Ово је свевековни пут православних подвижника вере, који су и себе и своје улагали у светињу и тако успели. То препознавши успећемо и сами да се покрећемо све више и боље "из славе у славу", и тако ћемо обрадовати претке а задужити потомке. Јер сваки храм је непотрошиво благо једнога народа, а Светоархангелски храм је бесценблаго не само једнога народа, а то многоструко обавезује и покреће... на врх